U mnogovekovnoj kulturnoj istoriji Jagodine naša škola zauzima posebno mesto među kulturnim i prosvetnim institucijama u gradu i šire. Ona je jedna od najstarijih državnih defektoloških ustanova u Srbiji i Jugoslaviji, četvrta je po redu specijalna škola za decu oštećenog sluha i govora (posle Zagreba 1885. Beograda 1897. i Ljubljane 1990.godine).

A njena prošlost počinje daleke 1918.godine u tuniskom gradu Bizerti gde je 9.maja osnovana “Škola za slepe i gluve Srbe” koja se bavila reedukacijom vojnika srpske vojske koji su preživeli albansku golgotu. Ovakvo staranje o ogluvelim i oslepelim ratnicima kroz profesionalno osposobljavanje za pojedine zanate ozvaničila je konferencija Mešovitog francusko-belgijskog komiteta u Parizu od 8.-11.maja 1917.godine. Veliko angažovanje oko prikupljanja invalida obavio je vojni obveznik činovničkog reda Veljko Ramadanović koji je šest meseci obilazio bolnice i invalide odvodio u Bizertu. On je bio i stručno osposobljen učitelj koji je organizovao i nastavu za oslepele i ogluvele ratnike. Škola je radili u Bizerti do 1.aprila 1919.godine kada je čitav invalidski odred prebačen u zemlju, najpre u grušku luku a zatim u Zemun (krajem 1920.godine) gde je država osnovala Invalidski zavod. Veljko Ramadanović je svoju misiju nastavio i u Srbiji kada je na njegov predlog Ministarstvo za socijalnu politiku donelo odluku da se stara i o deci sa smetnjama pa se Invalidski zavod u Zemunu 1.septembra 1924.godine transformiše u Zavod za slepu, gluvu i bogaljastu decu.

Osnovna škola za gluve učenike upisala je 12 učenika u prvi razred 1.septembra 1926.godine i taj datum se uzima kao početak rada škole u Zemunu. Prvi učitelj novootvorenog odeljenja bio je Miodrag Matić koji se još 1922/23.godine u Pragu obučio za rad sa gluvom decom.

Škola se iz Zemuna 1928.godine po nalogu Ministarstva socijalne politike seli u Jagodinu u zgradu “Dečijeg doma” u kome su bila smeštena odojčad. Selidbu iz Zemuna je obavio Miodrag Matić koji je i kao jedino stručno lice bio postavljen za upravnika doma. On je pre selidbe došao da 11.maja pripremi zgradu za useljenje. Svečano otvaranje doma bilo je 1.septembra 1928.godine u prisustvu predstavnika državnih prosvetnih vlasti i građana. Dom je dobio zvanično ime “Državni zavod za obrazovanje i vaspitanje gluvoneme dece”, da bi 1930.godine dobio naziv “Dom gluvonemih kralja Aleksandra I”. U novu školu došli su i svi nastavnici kao i 36 đaka. Kapaciteti škole su bili do 100 učenika, pa je pokrenuta velika kampanja da se informiše javnost o radu škole i kapaciteti popune.

Škola se u prvih pet godina rada toliko afirmisala da je morala i da vraća potencijalne učenike dok se ne oslobodi mesto u domu. Sa povećanjem broja dece i sa prijemom sve mlađe dece Miodrag Matić uvodi osmogodišnje školovanje gluve dece ali i novinu da se na školovanje primaju i ženska deca. Škola je ovom periodu ušla u sistem državnih škola i bila finansirana kao budžetska ustanova što joj je omogućilo da ubrzo postane rasadnik surdopedagoške i logopedske misli. Specifičnosti škole u u prvoj deceniji su sledeće: otvaranje materinske škole za malu gluvu decu u okviru zavoda-predškolsko odeljenje, otvaranje “akustičkog odeljenja” za nagluvu decu, organizovanje rada na govornoj patologiji.

Naša škola je bila i vežbaonica Više defektološke škole u Beogradu, a nakon osnivanja Defektološkog fakulteta 1975.godine nastavljeno je sa ovom tradicijom

Velika imena defektologije i surdoaudiologije koji su svoj trag ostavili u našoj školi: prof. Miodrag Matić, Desimir Ristović, prof. Ljubomir Aćimović, dr. Ljubomir Savić i mnogi drugi.